Moja Crvena Zvezda
Featured Александар Блогови Важно Најновије

ПРИЧА ДАНА: Бекство Милета Белодедића из румунске у српску Звезду које је променило историју

Рођен је у Румунији, у српском селу Сокол(овац). Играо је за репрезентацију Румуније на три велика такмичења, укупно 53 пута, а изјашњавао се као Србин и Југословен. Судбина га је везала за звезду, и у једној и другој земљи. И најбоље године своје фудбалске каријере прошле су му управо у знаку звезде. Стеауа, у којој је играо у периоду 1982-1988. у преводу значи звезда, док о нашој Црвеној звезди не треба много говорити. Невероватан податак каже да је формално дебитовао у црвено-белом у пријатељском мечу одиграном 28. јануара 1990. године ни мање ни више него између Црвене звезде и Стеауе! Навијачи Црвене звезде за тај меч су спремили печено прасе и погачу.

За оно кроз шта је прошао због Звезде, и генерално, у тих неколико година у другој половини осамдесетих, ништа што му се десило није било незаслужено.

МИОДРАГ БЕЛОДЕДИЋ!

И поред покоравања Европе са Румунима 1986. године, диктаторски Чаушескуов режим постајао је несносан. Миле више није могао да издржи.

Покушавао је да на све начине побегне из Румуније. И успео је, упркос ригорозним контролама и специфичном положају играча Стеауе. Није препливао Дунав, нити се хватао за бодљикаву жицу и прескакао је, како се у то време причало, али је на волшебан начин успео да „превари“ Румуне и дође до слободе. Тачније, да постане симбол слободе, која је за све људе, северне суседе нашег народа, дошла веома брзо.

„Када смо се враћали са међународних утакмица одузимали су нам се пасоши. Једном приликом сам рекао да моја мајка има дозволу да пређе границу са Југославијом, јер иде у посету фамилији и да ја желим да пођем са њом.“

Ризиковао је много, али је успео у ономе што је желео. Стигла је и награда – Црвена звезда!

1926763_399692583500986_1457137464_n

Логично, није му било свеједно. Ризиковао је, рескирао, и био врло уплашен, иако му је у Југославији обећан политички азил. A могао је отићи у Француску или било коју другу земљу са запада, одакле је имао понуде, и обезбеди егзистенцију, али и без проблема реши проблеме са папирима. Али…

У Румуније је имао чин официра и изнад војничког одела које је пре спавања остављао поред кревета, за време војничког режима током боравка у Стеауи, стајао је постер Црвене звезде. А у његовом срцу и сну била је црвено-бела боја и жеља да некада обуче Звездин дрес. То је можда и појачало његову жељу да покуша на јуначки начин то да оствари. Ипак, оно што је занимљиво, прва „понуду“ коју је добио могла га је одвести на другу страну Топчидерског брда. Љубав према црвено-белом била је јача.

537118_399693333500911_178706922_n

„Добио сам пасош и лепо, заједно са мајком, у децембру 1988, уочи светог Николе, отишли смо код рођака који се исто презивао Белодедић. Окорели Партизановац, „Гробар“, био је ожењен једном мојом сестричином. Кад сам му рекао да желим да играм у Југославији, он ми је одмах предложио да идемо у Партизан, али ја сам категорички одбио и стално сам му говорио да нисам за Партизан и нећу никако у Хумску, него у Црвену звезду! Кад сам обукао први пут дрес Црвене звезде дуго сам у огледалу гледао како ми стоји црвено–бела мајица коју сам сањао да обучем још док сам био дете од шест–седам година.“

Долазак на Маракану је био занимљив. Иако шампион Европе и један од најбољих либера у Европи, који, као и већина саиграча, није добио шансу да се опроба у некој јачој средини због оштрог режима у Румунији, Миле Белодедић морао је да објашњава Драгану Џајићу ко је и шта је. Зна се да је Џајић био љут због једног пораза и практично је одговорио Милету да му на десетине таквих као он свакодневно закуца на врата, у жељи да заиграју у Звезди… Ипак, некако, тај сусрет се срећно завршио.

„Отишао сам да гледам Звезду и закуцао на врата спортског директора (Драгана Џајића). Морао сам шест пута да му објашњавам ко сам и одакле долазим. Џаја ме питао: „Момак, знам да си играо финале Купа Шампиона, али на којој тачно позицији ти играш?“ Одговорио сам да играм на позицији централног одбрамбеног, либера… Он је рекао: „Аха… Видиш, баш нам такав треба!““

Миле је побегао и практично постао војни дезертер, јер су сви фудбалери Стеауе били официри по чину. Пред Звездом је био врло тежак задатак, да обезбеди папире и услове да заигра у црвено-белом.  Први корак био је пронаћи неки документ са Милетовом фотографијом да би могао са се региструје. Заслуге за то иду чувеном Воји Кису. Он је практично уз помоћ „калауза“ ушао у Милетову кућу у Соколовцима. Пронашао је Милетову возачку дозволу са фотографијом и она је представљала „папир“ који је послужио за регистрацију играча. До тада је играо, углавном под лажним именима, пријатељске утакмице. Занимљиво, како је сам Миле у једном неформалном разговору рекао, највећи број мечева одиграо је под презименом Кристић.

Док је Звезда са њим водила својеврсну борбу за легализовање Милетовог „бекства“ од гвоздене руке Чаушескуа, румунске власти су дезертера-официра осудиле на десет година затвора. Или су бар то желеле да учине, али нису стигле, јер су све сличне одлуке веома брзо поништене, након што је 1989. године пао режим диктатора.

47455_399693193500925_2007271920_n

Занимљива прича везује се за тај Милетов период у Звезди.

Пижон је неко време тренирао други тим Звезде, који су звали „јагњећа бригада“ јер су његови чланови ишли на славе широм Србије, где су играли ревијалне утакмице, после којих су следили роштиљи, музика и провод који су почаствовани домаћини обезбеђивали како би још неко време били у друштву играча велике Звезде… Миле је тај период издвајао као најдражи. Какав је професионалац био сведочи податак да је између два тренинга одлази да трчи на Авалу, иако је наставак његове каријере у Звезди (а и уопште) био неизвестан, на шта су пролазници добацивали:

„Гледај га, овај је лудак, није му доста што тренира по цео дан!“

Колико је Звезда била велики клуб показује и чињеница да је, иако се није знало када ће и да ли ће уопште заиграти у црвено-белом, обезбедила Милету плату, стан за њега и његову породицу у Миријеву (у комшилуку са Радиновићем, Просинечким, Најдоским, Стошићем…) и чекала… Веома мало недостајало је да постане тренер на Маракани, јер је било неизвесно да ће некада обући црвено-бели дрес у званичној утакмици… Ипак, Звезда је након поменуте „операције“ Воје Киса обезбедила папире, а Миле показао колико један лудак значи клубу који жели велики резултат у Европи. Можда не у првој, али у чувеној сезони 1990/91. сигурно да. Имао је жељу и да заигра за репрезентацију Југославије, али УЕФА и ФИФА нису желеле да направе баш толико уступак нашем фудбалеру.

У Риму је коначно одлучено да је све решено онако како су сви желели, а 28. децембар био је дан када је уговор званично потписан. Неколико дана пре тога, огласио се и Белодедић. Знајући га и знајући да се никада није разметао изјавама, било је јасно да не говори у празно. А он је рекао:

Први велики дан био је када сам дошао овде и упознао људе који воде клуб. Други, када сам добио вести из Рима. Трећи ће бити када са Звездом освојим Куп Шампиона! Освојићу га са Звездом као са Стеауом!

1911613_399692526834325_1515281155_n

Остало је историја…

Велики 

Миле Белодедић, легенда Црвене звезде и човек без којег свега оног 1991. године вероватно не би било!

miodrag-belodedic-1379881931-370123

Повезане вести

1
Коментари

avatar
 
smilegrinwinkmrgreenneutralarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouthsmehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Слике
 
 
 
Аудио и видео фајлови
 
 
 
1 Comment threads
0 Thread replies
2 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Avatar Recent comment authors
  Subscribe  
најновијим најстаријим највише гласова
Обавести ме о
Avatar
Гост
Gojko

Mile Belodedic sigurno je bio najbolji centarhalf ili kako danas zovu libero, na prostorima stare Jugoslavije i Balkana.