Борис Вапенски, бивши ватерполиста Црвене звезде, шампион Европе са црвено-белима и повремени репрезентативац Србије, рођен је 9. октобра 1990. године у Новом Саду.
У редове Црвене звезде стигао је 2012. године из Војводине, где је у три сезоне пружио запажене партије, био врло значајан играч у највећим успесима у клупској историји и освојио шест трофеја – Лигу шампиона, Суперкуп Европе, две шампионске титуле и два национална купа.
Иако је био на ивици да напусти ватерполо, позив Звезде је пресудно утицао да се предомисли и каријера му је кренула новом узлазном линијом. У потпуности је оправдао очекивања, решетао противничке мреже као од шале и постигао велики број важних голова. У Лиги шампиона је пет пута био стрелац против Кројцлингена (26:7), док је у првом мечу четвртфинала био херој Звездиног тријумфа на гостовању у Мађарској, против Сегеда (7:5), постигавши три поготка. По један гол забележио је и на финалном турниру у Београду против Барселонете (9:5) у полуфиналу и Југа (8:7) у финалном сусрету. Црвено-бели су на тај начин у свом првом учешћу освојили Лигу шампиона (годину раније су играли квалификације) и постали владари Старог континента. Вапенски је пре тога постигао два гола и у финалу Купа против Партизана (9:8), а један у мајсторици финала плеј-офа против Радничког у победи од 9:7. Звезда је први пут освојила Куп, а титулу после 20 година паузе, тако да је сезона из снова окончана освајањем трипле круне, свих такмичења у којима је клуб наступио. Борис Вапенски је са укупно 66 голова у свим такмичењима био трећи стрелац тима у историјској сезони 2012/13. У Лиги шампиона је забележио 26 погодака (други стрелац тима), 27 у лигашком делу шампионата Србије (други најефикаснији у екипи), девет у плеј-офу (трећи голгетер црвено-белих), док је у Купу са четири поготка био најбољи стрелац Звезде заједно са Страхињом Рашовићем, Марком Аврамовићем и капитеном Андријом Прлаиновићем.
Трофејни низ наставио је и у сезони 2013/14, када је најпре освојио Суперкуп Европе против Радничког (9:8) у Бечеју. Постигао је гол којим су се црвено-бели одлепили на 7:5 и касније подигли престижни европски трофеј. Леворуки голгетер је наставио да тресе мреже, па је у одбрани трофеја у Купу против Радничког (12:11) постигао три гола. Забележио је укупно пет погодака у одбрани трофеја у Купу Србије и уз Страхињу Рашовића био најбољи стрелац клуба. Касније је одбрањена и шампионска титула, а Звездина десетка је у другој утакмици финала плеј-офа против истог ривала погодила мрежу Радића за изједначење, а касније је био прецизан и у пенал серији за вођство од 2:0 у победама. Затим је у трећој утакмици у Београду на базену Ташмајдан пред 1.500 гледалаца три пута савладао противничког голмана за тријумф од 12:7, одбрану титуле и нову триплу круну. Са 48 голова у свим такмичењима био је други стрелац екипе. Од сезоне 2014/15 члан је мађарског Егера.
За репрезентацију Србије одиграо је 40 утакмица и постигао 20 голова. Учествовао је у освајању бронзане медаље на Европском првенству у Загребу 2010. године, два злата у Светској лиги (Ниш 2010. и Фиренца 2011.) и једне бронзе (Подгорица 2009.), као и злата на Светском купу у Орадеи 2010. године. Са Универзитетском селекцијом има освојену златну медаљу 2011. у Шенжену, као и две бронзе 2009. у Београду и 2013. године у Казању.
