На крају још једне тешке и напорне фудбалске сезоне, а у ишчекивању финала Купа Србије за жене, које играју у Спортском центру ФС Србије – Стара Пазова 6. јуна, са почетком од 18:30 часова, против екипе Спартака из Суботице, фудбалерке Црвене звезде, одрадиле су тренинг опоравка, на један заиста необичан и надасве оригиналан начин.
Уместо на фудбалски терен, захваљујући домишљатом руководству и људима из стручног штаба, црвено-беле девојке истрчале су у пуној борбеној опреми и са пушкама у рукама, на пејнтбол полигон, који се налази у прелепом природном окружељу Аде Циганлије. До пред сам почетак овог чудног “тренинга“, владала је поприлично опуштена и устаљена атмосфера, а онда је целокупна екипа схвативши где се налази доживела потпуни шок и то не било какав, већ најлепши могући. Озарена лица и нескривених осмеха, прво су пажљиво и помно од професионалних инструктора слушале инструкције и стриктна правила понашања, а онда су једна, по једна, у реду као прави војници, прво задужиле своје борбене комбинезоне, затим панцире, па рукавице и заштитне кациге, а на крају и пушке, са по 100 метака, тачније пластичних куглица испуњених бојом. Била је напросто милина и задовољство гледати поносне и прелепе српске ратнице у шареним маскирним униформама, а када се зна и то да Звездине девојке већ одавно носе епитет најлепших фудбалерки фудбалске Супер лиге Србије, то не треба ни да нас чуди, већ напросто још једном додатно у то увери. Тренер и спортски директор клуба Дарко Стојановић, направио је две равноправне екипе, појачане са искусним тренерима Александром Петровићем и Данијелом Обућином и након тога екипе су истрчале на борбени полигон.
Једна екипа је била црвена, а друга плава. На самом центру полигона налазила се импровизована грађевина налик на утврђење, а на врху утврђења вијорила се велика застава ФК Црвена звезда. На знак судије обе екипе кренуле су формацијски из својих утврђених база, уз пут су савладавале свакојаке препреке и ровове, а онда је започела права борба из непосредне близине. Кратки и дуги рафали, дочаравали су готово аутентичан амбијент оружане битке на правом бојном пољу, а тек када су девојке уз борбене поклике кренуле у отворени фронтални јуриш, битка је доживела апсолутну кулминацију. Једне су падале погођене, а друге су преко њих јуришале на тврђаву, одлучне у својим настојањима да се што пре и са што мање губитака докопају Звездиног барјака, те да га након тога као прави победници однесу у своју базу. Све то понављале су десетак пута, сваки пут све боље, мудрије, храбрије, одлучније и успешније, да би за саму финалну борбу, готово без муниције, у једној напросто епској борби прса у прса, барјак ипак остао у рукама црвене екипе.
Уморне и исцрпљене након безмало два сата борбе, снажно загрљене и са осмехом на лицу, уз поклике и Звездине навијачке песме, није им преостало ништа друго осим да одложе оружје, скину униформе и почну да препричавају своје “ратне приче“. У прилог чињеници, да се ни мало нису штедиле, а самим тим ни мазиле, иде и неколико задобијених модрица, од којих је она на рамену тренера Дарка Стојановића, била убедљиво највећа. По свему судећи да је тренер као кључни стратег тима неочекивано упао у постављену заседу својих играчица, које су му на тај начин демонстрирале све оно што су и саме годинама од њега училе и научиле. Ништа боље није прошао ни тренер Александар Петровић, који је приликом освајања барјака погођен директно у главу, тако да је морао од судије затражити помоћ у виду пешкира, због боје која му је у потпуности офарбала заштитни визир на кациги и тако га “ослепила“.
Када су девојке пуне усхићења и утисака напокон заселе у хладовину, мислећи да је изненађењима крај, председник клуба господин Света Мирковић потпуно их је у томе разуверио. Свака девојка добила је коверту са својим именом, а у коверти изненађење у виду новчаних премија за постигнуте резултате и финале које тек следи. На части, играчки и људски, као што то доликује једној сложној и поштеној фамилији добиле су готово комплетан новчани износ који је Фудбалски савез Србије уплатио на рачун њиховог клуба, као премије за улазак у финале. Гест вредан сваке пажње и захвалности , како руководству клуба и стручном штабу, тако и девојкама које су, што би њихове колеге из мушке екипе рекли, “на својим плећима изнеле најтежи део“.
Пред Звездиним девојкама, популарним црвено-белим вучицама, на самом крају фудбалске сезоне 2014/15 остао је још само један меч и то онај најважнији, меч за пехар победника Купа Србије за жене. Судећи по свему ономе што смо видели на “ратном полигону“ и ослушкујући пажљиво њихове коментаре, у тој финалној утакмици, Звездине девојке ни за тренутак неће штедети себе, спремне да се беспоштедно боре и да на терену оставе своје срце, а након тога донесу једини трофеј ове сезоне на Маракану и на тај начин надокнаде оно што нису урадили Звездини момци. Нама не преостаје ништа друго осим да им у једној фер и поштеној борби пожелимо прижељкивани успех, као и много трофеја у годинама које долазе.
Овом приликом не можемо да не споменемо и оне најзаслужније за то, а то су: голмани Марина Петковић, Сандра Милојевић и Милена Вуковић, играчице Ивана Ерац, Андријана Тришић, Јована Агбаба, Нада Живановић, Јована Ракић, Ивана Бобић, Јована Аранђеловић, Маја Теодосијевић, Тијана Ђуричек, Катарина Еленков, Тијана Ђорђевић, Јована Стојановић, Кристина Пантелић, Катарина Ђорђевић, Дејана Стефановић, Дина Благојевић. Покрај већ поменутог Дарка Стојановића, некадашњег врсног фудбалског судије, а сада главног тренера и његовог помоћника Александра Петровића, успех недвојбено припада и тренеру голмана, Звездином детету и некада најталентованијем чувару мреже у својој генерацији, Драгану Бабићу, затим тренерима Радомиру Мијатовићу, Данијелу Обућини и Дарку Благојевићу, а раме уз раме са њима је и легендарни доктор Ранко Тодоровић. Огромна захвалнот припада и члановима најужег руководства клуба, који су својом позитивном енергијом, великим самоодрицањем и средствима из властитог џепа, обезбедили готово идеалне услове за функционисање клуба, међу њима су председник клуба Света Мирковић, председник Скупштине клуба Иван Бекјарев, затим Ђорђе Радиновић, Дејан Димитријевић, др. Миљко Ристић, Ивана Јордан, Слободан Добричанин, Миодраг Јакшић, Мирослав Јеремић, Јова Радовановић, Александар Чотрић и многи други.
