Андрија Прлаиновић, легендарни капитен Ватерполо клуба Црвена звезда и дуги низ година један од најбољих играча на свету, рођен је 28. априла 1987. године у Дубровнику.
У Звезду је стигао августа 2012. године заједно са Шефиком, Душком Пијетловићем, Рађеном и Вапенским, када је направљен тим за велика дела. Андрија је већ тада остварио своју жељу да заигра у Звезди, јер је навијач црвено-белих од детињства. У клуб је стигао као један од најбољих ватерполиста на планети и освајач бројних трофеја са репрезентацијом и клубовима. Одмах је изабран за капитена екипе, подредио је своју игру колективу, изгарао у одбрани и имао сезону из снова. Поред њега су и млађи играчи напредовали и стигли до репрезентације Србије.
Трофејни низ почео је освајањем Купа Србије победом у финалу против Партизана од 9:8. Андрија је постигао четири гола на финалном турниру Купа и заједно са Аврамовићем, Вапенским и Страхињом Рашовићем био први стрелац тима. Био је то први Звездин пехар Купа у историји клуба. У лигашком делу шампионата 2012/13 постигао је 22 поготка, а у плеј-офу девет уз освојену титулу после 20 година паузе са 3:2 у победама у узбудљивој финалној серији против Радничког из Крагујевца. Круна сезоне било је освајање Лиге шампиона тријумфом у финалу против дубровачког Југа са 8:7, када је Прлаиновић проглашен за најбољег играча финалне утакмице. Предводио је Звезду као прави капитен до титуле шампиона Европе кроз цео циклус елитног такмичења. Био је најбољи стрелац екипе са 33 гола, од чега је један постигао у финалу, а истакао се и великим бројем асистенција. У сезони за памћење освојена су сва три трофеја, а Андрија је са укупно 67 голова у свим такмичењима био други стрелац тима иза Страхиње Рашовића. Ко је могао да замисли пре неколико година да ће се Звезда у ватерполу винути до највећих висина и то на челу са једним таквим играчем као што је Прлаиновић. Момци у црвено-белим капицама својим успесима повратили су углед целом спортском друштву и победничким менталитетом улили нову енергију навијачима који су вапили за једним таквим успехом као што је титула шампиона Старог континента.
У сезони 2013/14 освојен је и Суперкуп Европе победом над крагујевачким Радничким од 9:8, а Андрија је постигао два поготка и уз Николу Рађена био најефикаснији у тиму. Тако је историјска 2013. година завршена са четири трофеја, јер су црвено-бели освојили сва такмичења у којима су учествовали. Капитен Звезде је у новом циклусу Лиге шампиона постигао седам голова, а клуб је херојски испао у квалификацијама против италијанског Про Река. Прлаиновић је проглашен и за најбољег спортисту СД Црвена звезда за 2013. годину у традиционалном избору Звездине ревије, а у походу на нови Куп, који је освојен антологијским поготком Дениса Шефика са гола на гол у последњој секунди за победу од 12:11, Андрија је постигао четири гола, од чега два у финалном сусрету против Радничког. У лигашком делу шампионата уписао је 19 погодака, затим прославио јубиларну 50. утакмицу и 100. гол у капици црвено-белих, а екипа је одбранила шампионску титулу надигравши Крагујевчане у сва три меча финалне серије, где је капитен доминирао и био први стрелац клуба са 14 погодака, од чега је пет постигао на последњем мечу у тријумфу од 12:7 пред 1.500 гледалаца.
У другој сезони је постигао укупно 46 голова у свим такмичењима, освојио још три трофеја – укупно шест за две сезоне које ће се вечно памтити, а Андрија Прлаиновић ће бити упамћен као један од најбољих ватерполиста који су икада играли у Звезди, ако не и најбољи и као велики капитен који је подигао шест пехара за две сезоне и одвео Звезду на сам ватерполо врх Европе и света, што је било незамисливо обзиром да је клуб имао дугу историју пуког преживљавања и више пута се гасио и дизао из пепела. Андрија је од лета 2014. године поново члан италијанског Про Река, где је ове сезоне други стрелац шампионата.
Са репрезентацијом Србије освојио је много медаља на великим такмичењима. У колекцији има злато са Светског првенства у Риму 2009. и сребро из Шангаја 2011. године, две олимпијске бронзе (Пекинг 2008. и Лондон 2012. године), злата са европских шампионата у Београду 2006, Ајндховену 2012. и Будимпешти 2014. године, као и сребро из Малаге 2008. и бронзу из Загреба 2010. Учествовао је и у освајању два ФИНА Купа 2006. у Будимпешти и 2010. у Орадеи, као и четири Светске лиге 2008. у Ђенови, 2010. у Нишу и 2011. у Фиренци и 2014. у Дубаију, а има и бронзу из Подгорице 2009. године.
Проглашаван је и за најбољег младог спортисту Међународног Олимпијског Комитета 2005. и најбољег спортисту ОК Србије 2012. године, а био је и најбољи стрелац Олимпијског ватерполо турнира у Лондону 2012. године. Мање је познато да је 2010. године играо и за бразилски Флуминенсе, када је освојио наслов шампиона у земљи фудбала, самбе и кафе.
