Није крај! #ЈаВолимЦрвенузвезду

Нисам једини кога би кошаркаши проласком у финале АБА лиге, самим тим и новом евролигашком сезоном, усрећили највише на свету, а потврду свега тога би чекали у фудбалском дербију. И није крај! Није крај! Није крај јер они не могу боље, осим манипулативно, а ми не можемо горе, играчки.

Павловићу Саша, године „играња“ у НБА лиги те нису научиле ничему. Али, за кратко време си научио од свог тренера занат манипулисања и потпиривања страсти. Научио си добро. Исто као што си задржао за ногу Бранка Лазића, а из Марфијевих разлога је свиран обострани фаул, као што си „повраћао“ за време првог меча на клупи, а тако се брзо опоравио за други меч. Као што си за време прва два меча на сваку судијску одлуку реаговао на теби својствен начин, као што си зарадио минимум по пет личних грешака у рагбију, не у кошарци. Исто као што си показао средњи прст ка публици Црвене звезде, као што си се окренуо ка њима када је истекло време утакмице гестикулирајући. Исто као што су вам повређиване очи, рожњаче у Пиониру, и када сте оптужили Јаку Блажича да је намерно повредио три ваша саиграча. Када сте тражили и најмању ситницу да направите проблем, када се Мачван уносио у лице Цирбесу, Мурић тражио како да направи екцес. И твоји саиграчи слепо прате твој и пример вашег тренера, који је сјајно, драматуршки, представио све на конференцији за медије.  Ништа што нисмо навикли, јер је познато шта се учи на „часовима љубави“, када се не дави. Ипак, изгубили сте први меч на паркету. A узвратили сте игром коју знате да играте.

А ми? Синоћ и данас су нам сви најгори. Боби више није Бобинатор, Вилијамс није мађионичар, воде се полемике и око осталих играча. Када се изгуби, све је потонуло и ништа не важи. До пре три године, нисмо имали овакве прилике. И даље је Боби најбољи, и даље је Калинари најбољи, и даље су Лука, Вилијамс, Џенкинс и екипа најбољи. Много пута желим да искључим све друштвене мреже, телевизор, интернет, да се вратим век уназад, да са Бајагом окрећем кругове планете.

А да ли смо ми и уопште веровали у њих, када су нам најгори после једне утакмице? Неки ће рећи није једна. Управо то и јесте проблем. После сваког пораза су најгори, незналице. Више им се не певају песме, више рекорди нису битни, до наредне утакмице, јер све стаје у ову серију.

Ако је тако, хала Пионир ће бити место одигравања и наредне две или три утакмице. Не можемо у халу, али можемо испред, око, уздуж и попреко. Можемо на тренинг пред утакмицу. Можемо да верујемо и по старом добром обичају да урламо у телевизор са другарима, јер ће тако наши играти боље, а њихове супермоћи ће се вратити. Можемо да запалимо друштвене мреже сликама, коментарима, лајковима, таговима, шеровима, ритвитовима, хаштаговима подршке. Можемо да им дамо подршку, јер су победили за нас много пута до сада. Можемо да победимо манипулацију, а да се боримо сами са 12 лавова на паркету. Можемо много тога, јер ће они у два наредна меча притиснути јаче.

Вратила се вера у ове момке ове сезоне. Пао је ПАО, Макаби се питао ко смо ми, добио је одговор. Показали су да могу да добију првака Европе, зашто онда не би могли и актуелног првака државе, а затим и да освоје регион? Имамо циљ, то је Евролига. Идемо заједно по њега. Сад је најтеже, нико није рекао да ће бити лако. Сад морамо да будемо јединствени. Да усмеримо енергију у правом смеру. Да желимо више, да хоћемо више. Да грмимо више, и када физички нисмо ту. Сви заједно.

Љуба Тадић је рекао да нам секирација не гине. Није рекао колика, и колико пута. А да се радујемо, сами знамо, боље него сви да надокнадимо секирацију и тугу. Стрпљење.

Зато, није крај! #JaVolimCrvenuzvezdu