У разговору за Mozzart Sport Мирко Поледица је открио да је једног од најбољих нападача данашњице Пољака Роберта Левандовског, сада нападача Бајерна из Минхена, својевремено понудио Црвеној звезди, а да је тадашњи спортски директор Горан „Маза“ Василијевић одбио ту опцију уз опаску „да то није та класа“. Интервју Мирка Поледице за Mozzart Sport преносимо у целости.
Знају навијачи Црвене звезде да кажу да би новија историја клуба из Љутице Богдана била обојена светлијим бојама да је у култним утакмицама савладан Динамо из Кијева и да се тадашња генерација пласирала у Лигу шампиона. Знају да констататују и да је један од кључних тренутака кратак спој на реалацији Драган Џајић – Славољуб Муслин. Било је, дефинитивно, на стадиону Рајко Митић много филмских прича у последњој деценији, а једна таква одигравала се у лето 2006. године.
Тренутно један од најбољих нападача у Европи, пољски репрезентативац, Роберт Левандовски био је на пола корака да потпише уговор са Црвеном звездом. Тачније, био је понуђен на „тацни“, али су тада одговорни из Љутице Богдана одлучили да одглуме Мирослава Ћиру Блажевића који је оценио да је Роберт Просинечки неталентован.
Филмску причу о Роберту Левандовском и о томе како је Звезда испустила дијаманта за Moyyart Sport потврдио је Мирко Поледица, бивши саиграч нападача који већ годинама терорише голмане широм Европе.
„Тачно је да сам Робија, како га зовем, понудио Црвеној звезди. Сећам се била је то 2006.године, тренирао сам због неких дешавања у клубу са другим тимом Легије… На првом тренингу сам видео „звер“ од нападача. Дете од 18 година је имало све карактеристике врхунског центарфора. Права „змија“. У то време за први тим Легије су играла два репрезентативца Пољске, али сам одмах отишао код тренера и председника клуба и дословце им рекао: „немојте да се зезате, овај мали је дијамант, дајте му шансу у првом тиму, кајаћете се касније“. Није вредело, они су му после шест месеци дали папире, нису више хтели да га гледају у клубу„, открива за наш портал председник Синдиката професионалних фудбалера Независност Мирко Поледица.
Врхунску класу нису препознали у Легији, али то је за овдашњи аудиторијум мање важно… Уследио је догађај који тадашње главешине из Љутице Богдана тера да сада ударају главом о зид.
„Он није имао клуб, био је разочаран. Хтео сам да му помогнем, мада се никада нисам бавио менаџерством. У то време сам још био професионални играч. Пазите сад ово: Горана Мазу Василијевића сам одлично познавао, играли смо заједно. Узео сам телефон и рекао му: „Мазо, имам једно чудо од играча из Легије, узмите то дете, погледајте га седам дана“. Ништа не би коштао Црвену звезду, пошто сам био у сјајним односима са Робијем он би спавао у мом смештају у Београду, међутим… Нисам наишао на реакцију са друге стране. Донекле је то и разумљиво. Маза ми је рекао да Пољак који није прошао у Легији, не може да игра у Црвеној звезди. Већ тада су почела потцењивања, иако је Легија у том тренутку била бољи и тим и клуб од Црвене звезде„.
Као тотални аутсајдер у Црвену звезду је 2003. дошао Никола Жигић и постао један од најбољих нападача у последње две деценије црвено-белих. Очигледно у Љутице Богдана нису веровали да може да им се за три године понови холивудска прича.
„Разумем да је Левандовски тада био тотални анонимус, практично полупрофесионалац, али… Звезду ништа није коштало да проба. Он би у том тренутку пристао на уговор од 1.000 евра месечно… Мада, тешко је претпоставити шта би се десило. Можда би у Звезди прошао као Баркос, кога су овде омаловажавали, а после је постао репрезентативац Аргентине… Не могу да гарантујем да би успео, али таква класа се не виђа сваки дан„.
Мирко Поледица дуго није желео да прича о својој вери у Левандовског.
„Бивши играч Легије Александар Вуковић је у једном интервју за пољске медије рекао како сам увек веровао у Робија. О овоме са Звездом нисам желео да се зна, али тог малог сам баш, баш волео. Био ми је као дете. Отац му је био алкохоличар, умро је баш у периоду када сам га нудио Звезди, мајка му је је бивша одбојкашица. Одрастао је у најкритичнијем делу Варшаве – да се тако изразим – тамо где живи најцрња сиротиња… Много ми је драго што му се „отворило“ у каријери. Као данас се сећам да сам га много пута тешио, говорио му да ће са 22 године постати неко и нешто. Био сам у праву„.
Случај Левандовски променио је из корена дешавања у пољском фудбалу.
„Пошто нисам успео да издејствујем његов долазак у Звезду Левандовског сам препоручио једном бившем саиграчу и пријатељу. Он га је одвео у трећелигашки клуб Знич из Прускова. У првој сезони је дао 30 голова, увео их у Другу лигу. Легија се поново заинтересовала, али је он, ипак, отишао у Лех из Позњања. Остало је познато…“, закључио је Мирко Поледица.
