И они су Звезда – и то једна од најсјајнијих!

Одбојкашки клуб Црвена звезда је један од најтрофејних у црвено-белој породици. Одбојкаши су последњих неколико сезона поосвајали све што се могло освојити на домаћој сцени, успешно су нас представљали и у Европи, а одбојкашице су годинама биле неприкосновене у Србији, и учествовале у бројним европским такмичењима. Ова два клуба спортском друштву су током историје донела 70 трофеја, али, оно што је битније од самих бројки јесте чињеница да они „гину“ за сваки поен, и увек се максимално боре за свој грб. Ипак, тиме су „награђени“ слабом подршком.

Како год то звучало, и „слабо“ је преслаба реч, можда „мизерна“ ипак боље описује посету када наши одбојкашки тимови играју као домаћини. Зашто је то тако? Стиче се утисак да је људима у последње време испод части да дођу да бодре ове тимове, а не тако давно, имали су подршку, макар на битнијим утакмицама. Одбојка није толико популаран спорт у Србији, и, наравно да никада неће стићи фудбал или кошарку, али је за Београд, звездашки град, поражавајућа чињеница да на одбојкашким утакмицама буде често и испод 100 људи. Чак је 100 људи често и задовољавајућа бројка. Одбојкаши су последње две сезоне одустали од учешћа у Лиги шампиона, на крају сваке сезоне, тим напусти неколико битних играча, а они су и даље у врху. Шта би тек постигли да могу да понуде играчима боље уговоре, да имају подршку са трибина која би привукла спонзоре, и сл? Када после неког времена будемо прочитали како бивши одбојкаши и одбојкашице Звезде играју битне улоге у јаким европским клубовима, запитаћемо се шта би било да су се задржали дуже код нас. А чуда бисмо и ми правили у Европи, само уз праву подршку, и финансијску, и са трибина, а ово друго често зна да повуче ово прво.

Није ми циљ да било кога нападам појединачно овим текстом, али, просто када одете на њихову утакмицу, и видите да (уз дужно поштовање према тим клубовима) Динамо из Панчева или Ђердап, имају у најмању руку исту подршку, као и наш тим, не можете да останете равнодушни. Не желим ни да ја сада причам како сам рођен у „Шумицама“, нити било шта слично, пре неколико година сам „случајно“ отишао на једну утакмицу одбојкаша, а затим наставио да долазим колико ми је то време дозвољавало на утакмице оба тима. Схватио сам колико њима значи подршка, и са колико енергије играју сваки поен, и колико се труде, како за њих не постоји „изгубљен“ поен.

Одбојкаши Звезде су доста пута долазили у (наизглед) беизлазне ситуације, али су добијали „изгубљене“ сетове, правили серије када су већ били прежаљени, и показали како се бори за Звездин грб. Најсвежији пример је утакмица шеснаестине финала Купа изазивача коју су наши одбојкаши одиграли пре десетак дана у Финској. Лоиму Раисио је освојио лако први сет, у другом сету је Црвена звезда имала током већег дела осетну предност, али, ипак изгубила на разлику. Трећи сет је боље отворио домаћин, и када су сви већ помислили да ће Финци лагано завршити посао, наш тим преокреће сет, а потом и меч. Могу овде да набројим још много оваквих примера из претходних сезона, али све то не може да дочара тај њихов победнички менталитет, и вољу коју показују сваки пут када истрче на терен. Уосталом, због тога су и освојили чак осам од девет могућих трофеја у последње три сезоне, а и ову сезону су започели одбраном трофеја у Суперкупу Србије. А замислите како би тек било да се у тим одлучујућим тренуцима заори: „Играј, и бори се“?

Слична је прича и са одбојкашицама Звезде, које су четири године биле неприкосновене у Србији, а након одласка неколико битних играчица на крају претпрошле сезоне, пре свега Ане Бјелице, нису успеле да одбране титулу, али су са јако младим тимом успеле да освоје нову титулу у Купу Србије. Приликом освајања до сада последње титуле, одбојкашице су последњи пут имале велику подршку, и тада се могло видети колико њима то значи, што се може видети у клипу испод. Мислим да клип ниједног Звездаша не оставља равнодушним, чак ни оне који, пре него што и погледају, мисле нешто типа: „Ма, пусти, то је само женска одбојка“. Ово се посебно односи на део око 1:10.

http://youtu.be/2TYdPw8kesE?t=1m10s

Мушки и женски одбојкашки клуб су дефинитивно понос Спортског друштва Црвена звезда. У последњих неколико година су нам донели прегршт трофеја, али изгледа да ни то није довољно да би имали макар минималну подршку. Као што сам већ написао, није ми циљ да било кога нападам, свестан сам ја да су фудбал и кошарка главни спортови код нас (уосталом тако би и требало да буде), има грешака и код Клуба, односно нашег спортског друштва, јер се често дешава да (и када не мора) дође до преклапања термина између различитих спортова, али, и када нема таквих сметњи, опет нема подршке за одбојкашки клуб. Никада нисам по броју одлазака на утакмицу мерио звездаштво, људи из других градова би вероватно желили да више прате Звезду, али не могу то због даљине, неки због обавеза не могу да стигну, или једноствано не воле овај спорт, не могу сви ићи на све колико год то хтели, али овако мизерне посете стварно превазиле све минимуме. Не може нико да ме убеди да се увек изабере такав термин за одигравање утакмица тако да 99,99% београдских Звездаша не може да дође до „Шумица“, или да их уопште не интересује одбојка. Сви се диче одбојкашима и одбојкашицама, али када је потребно бодрити их, сви нестану. Како беше оно: „Ако је волиш, мораш и да је бодриш“, а подршка овој Звезди, једној од најсјајнијих од свих, одавно касни… Не дозволите да се то настави, нека добије подршку барем на неким, „јачим“ утакмицама за почетак, и помозите јој да засија још јаче!

‘АЈМО У НАПАД ЗАЈЕДНО!